Drvo izgubljenih ljubavnika

Isključite Ad Blocker

Ovaj sajt je, izmedju ostalog, omogućen i prikazivanjem reklamnog sadržaja. Molimo isključite adblocker - hvala.

Santa Montefjore - Drvo izgubljenih ljubavnika

U najlepšoj tradiciji južnoameričkih saga o ljubavi, prijateljstvu I vernosti, javlja se glas mlade Sante Montefj ore, britanske spisateljice koja je, po majci, argentinskog porekla Drvo izgubljenih ljubavnika je njen debitantski roman i prvi prevod na srpski jezik, u kome nam na izuzetan i raskošan način opisuje svu strast ljubavi i bol patnje tako karakteristične za ljude u zemlji tanga. Priča o jednoj porodici je istovremeno i priča o Argentini u veku koji joj je doneo nebrojene.

"Dok citate ovu knjigu jednostavno ne zelite da se ikada zavrsi, a sa druge strane zivo vas zanima sta ce biti na kraju i kakav kraj da bude a da vas ne razocara. Prica je toliko ziva i deluje stvarno da sam sve vreme imala utisak da sam i ja deo nje. Predivna prica o porodici, ljubavi, strasti, nesnalazenju u tudjem svetu.", Marija Ana

Odlomak:

Kad god zatvorim oči, jasno mogu da dočaram sebi ravne, plodne ravnice argentinskih pampi. To mesto je jedinstveno na zemlji. Nepregledan horizont proteže se kilometrima i kilometrima - nekada smo imali običaj da sedimo u krošnji ombu^ stabla i posmatramo sunce kako zalazi preplavljujući nizije bojom meda.
Kao dete nisam bila svesna političkog haosa koji me je okruživao. Bilo je to doba progonstva generala Perona; turbulentno razdoblje između 1955. i 1973. godine, kada je vojska upravljala zemljom poput nespretnih školaraca koji su odlučili da se poigraju političkom moći Bili su to mračni dani gerilskog rata i terorizma Ali naš ranč Santa Katalina bio je mala oaza mira, daleko od nemira i represija u prcstonici. S vrha našeg čudesnog ombu stabla s ljubavlju smo posmatrali svet starovremskih vrednosti i tradicionalnog porodičnog života, u kome su se smenjivali jahanje, polo i duge, iscrpljujuće roštiljade na zaslepljujućem letnjem suncu.
Telohranitelji su bili jedini znak neprilika koje su se krčkale na našim granicama.
Moj deda, Dermot O’Dvajer, nikada nije verovao da ombu ima čudesne moći Ne bih rekla da nije bio sujeveraa običavao je da sakrije svoje alkoholno piće na drugo mesto svake noći kako bi navodno prevario vilenjake.^ Ali jednostavno nije mogao da vidi kako bi stablo moglo imati ikakve moći. „Drvo je samo drvo“, znao je da kaže otežući po irski, „i ništa više“. Doduše, on nije odrastao na argentinskom tlu; kao i njegova ćerka, moja majka, bio je tudinac koji se nikada nije uklopio. Nije želeo ni da bude sahranjen u porodičnoj grobnici. „Ponikao sam iz zemlje, i u nju ću se vratiti“, veoma rado je govorio. Tako je bio sahranjen u ravnici sa svojom flašom pića - pretpostavljam daje i dalje žudeo da nadmudri te vilenjake.
Ne mogu da razmišljam o Argentini bez vrletne slike tog stabla, mudrog i sveznajućeg poput proročanstva, kako izranja na površinu mojih misli. Sada znam da je nemoguće povratiti prošlost, ali to staro drvo čuva sve uspomene od juče i nade uložene u sutra u samoj biti svojih grana.

Već član?
PRIJAVI SE ovdje»


Naša ocjena
Vaša ocjena?
[Ukupno 0 Prosjek: 0]



Leave a Reply