Vreme je!

Isključite Ad Blocker

Ovaj sajt je, izmedju ostalog, omogućen i prikazivanjem reklamnog sadržaja. Molimo isključite adblocker - hvala.

Moram priznati, očekivao sam ovo. Čak se i nadao tome.
Dobro de, nisam mogao baš da se nadam iz više razloga ali ipak...
I pored svega sam i dalje osećao sažaljenje.
Ona je bila tužna jer on nije došao. Opet...
I evo nje, sedi, sama u elitnom restoranu, obučena u svoju omiljenu malu crnu haljinu koja je isticala njenu vitku figuru.
Nisam mogao da se ne setim da sam joj je ja kupio.

Gledao sam njen odraz u ogledalu i video uzdah koji je ispustila. Crna kosa, atipično talasasta joj je padala preko ramena dok se vraćala nazad u stolicu, zatvarajući oči.
Bila je antički lepa i izgledala kao boginja.

Bilo je vreme da povučem svoj potez, a u meni je sve gorelo kao vulkan.

Pre nego što je postala svesna da sam iza nje, stavio sam joj ruke oko vrata, milujući joj ramena koja su joj uvek bila napeta kad je bila nervozna... I kako sam to radio toliko puta do tada...
Osetio sam kako joj je puls skočio, video osmeh na njenom savršenom licu dok se okretala da pogleda preko ramena.

Stajao sam pored nje i gledao kako joj je osmeh zamire na licu.

Pomerila se daleko od mog dodira i namrštila.
"Šta ti radiš ovde?"

Pogledao sam je i shvatio da ne mogu da joj kažem sve što sam hteo. Znao sam da sve zna i sama i da je izlišno bilo šta da pričam ali nisam mogao ni da ćutim.
"Hajde. Idemo."

Pogledala me je prkosno, kako je to samo ona znala, nagnula ramena i okrenula glavu ne bi li sakrila da je ipak popila malo više nego li je želela.
"Gubi se. Ne moraš me spašavati. Nema potrebe za time. Sve je ok. "

O Bože, kako sam mrzio to njeno "sve je ok".
Bacio sam pogled na prazne čaše na njenom stolu i izvukao dovoljno novčanica iz novčanika.
Zastao sam na trenutak, gledajući je pravo u oči i odlučno krenuo ka njoj.
"Da, očigledno da treba. I tako mi Boga, ovaj put ću to i učiniti i neću samo gledati. Vreme je. I prokleto nije ok. "

Na ovaj ili onaj način već dugo "spasavamo" jedno drugo, samo što sam ja njoj to nedvosmisleno dozvoljavao a ona je svaki put ili negirala ili pristajala posle trista čuda.
Plašio sam se da me gleda kao starijeg brata jer, uprkos svemu, ja nju nikad nisam posmatrao u tom kontekstu. Štaviše, ponekad nisam znao ni šta da mislim ni o njoj ni o sebi ni o bilo čemu drugome u njenoj blizini.

Problem je da svaki put kad bih pokušao da joj kažem bilo šta, ili sam se plašio da bih uprskao, ili se plašio da mi, što je još gore, ne bi poverovala. Pat pozicija.

Povukao sam joj stolicu od stola, što se ispostavilo kao teška radnja jer njoj kao da se nije ustajalo pa se opirala.

Nije me to iznenadilo. Uvek je bila tvrdoglava i pokušala je da ukopa noge, valjda su je tako učili na treningu, ali nakon kratke borbe, mora da je shvatila da je besmisleno.
Uz uzdah, dopustila je da joj pomognem i da je ispratim iz restorana.

Išli smo skoro ceo blok bez ikakve priče, ali nisam imao problema da pročitam njene misli.
Imala je izražajno lice i uvek sam mogao da pročitam šta misli, čak kada to ni sama nije želela da prizna.

Prošlo je dosta vremena pre nego li sam otvorio suvozačka vrata.

"Hajde. Uđi u kola. "

NASTAVAK NA STRANI BROJ 2

Naša ocjena
Vaša ocjena?
[Ukupno 5 Prosjek: 3.4]



Leave a Reply