Želim da gledam kako moj sin raste

Isključite Ad Blocker

Ovaj sajt je, izmedju ostalog, omogućen i prikazivanjem reklamnog sadržaja. Molimo isključite adblocker - hvala.

Ljubav na Jahorini

Danu sam upoznao tokom jednog od svojih brojnih početaka. Tada sam izašao iz komune, zalečen, a nikad do kraja izlečen, kao i svaki narkoman. Ne kažu za nas uzalud da smo izlečeni tek kad prestanemo da dišemo, e tada smo čisti.
Elem, bio sam ponovo rođen, klimav na nogama, u mislima i na skijama, kojima sam nadoknađivao ađrenalinsku zavisnost koju je pre toga mogla samo droga da mi obezbedi. Mogao sam se, i tako jadan i zbunjen, nazvati srećnim što imam porodicu koja je bila uz mene i posle svega, i koja me je poslala na Jahorinu, gde sam uživao u čistom vazduhu i pogledu na Rajsku dolinu. Sneg je i dalje padao, ni krovovi automobila ni kuća nisu se više vi-deli. Priroda je opet podivljala, a ja sam želeo da pobedi i mene i sve oko mene. Zamišljen, bio sam na dasci za bord sve dok mi put nije presekla oniža skijašica. Zaustavili smo se solidarno skijaški, otresli sneg, pa se pogledali. Istog trenutka osetio sam da plivam misleći da mogu da dotaknem dno nogama, a onda sam odjednom postao svestan činjenice da ne mogu, da tonem u mešavinu straha, zbunjenosti i lepote istovremeno. I njoj se
tlo pod nogama smaknulo, bio sam siguran u to, jer je zastala gledajući me prodorno.
- Ne mogu da verujem - rekla je pokazujući rukom dolinu pred našim očima. - Dok sam se penjala ski-liftom, videli su se automobili i krovovi, a sad je sve belo. Baš pada!par-u-planini
Setio sam se nečeg kad je spomenula automobile. Znao sam da to nije najromantičniji način da se upoznamo, ali po prirodi sam takav da ne volim bilo šta da ulepšavam.
- Lepo je dok stvari gledaš takvim očima... - rekao sam. - Za tebe su to automobili sa snegom, bez snega, crveni, zeleni, „golfovi“, „mercedesi“, a meni... Vidiš li onaj automobil
skroz levo... - primakao sam joj se pokazavši prstom. - Šta vidiš na njemu?
Zbunila se.
- Čini mi se da se nazire neka siva boja... Star je, koliko mogu da vidim...
- A znaš kako bih ga ja opisao? Go kao lipa.
Sad me je pogledala kao da se pita jesam li lud.
- Nema aluminijumske felne, sigurno ni dobar radio. Ništa što bih mogao da prodam. Da, tako na ovo gleda narkoman, a ja sam, srećom, bivši narkoman ako tako može da se tvrdi. Hoću da kažem, ovaj sneg i pogled odavde trenutno su nešto najlepše što ljudsko oko može da vidi...
Za trenutak je bila zbunjena, a onda se nasmejala.
Kasnije mi je pričala da sam je za sva vremena osvojio baš tom iskrenom, višeslojnom sagom, koja nagoni na razmišljanje. A ja, bivši narkoman, ukoliko je moguće tako me nazvati, samo sam želeo da tu, na stazi, dok je sneg padao, provedem s njom minut duže, a tu priču ispričao sam zato što drugu nisam imao.
Tu, na Jahorini, razmenili smo brojeve telefona, sastali smo se uz čaj nekoliko puta, i nisam bio siguran u to da mi zbog moćne planine vri krv, jer krvna slika na planinskom vazduhu poludi, ili se lepa doktorka Dana i ja polako zaljubljujemo jedno u drugo.

Mislio sam da smo na ovoj planini, odeveni u skijašku garderobu, svi jednaki, svima je staza strma i smrkava se u pet po podne. Plašila su me svetla Beograda, a želeo sam da se i posle snega družimo mada sam se zapravo pribojavao onoga što želim.
Bio sam svestan svog položaja. Svršeni gimnazijalac, bez više škole, znanja i radnog iskustva, mogao sam da joj ponudim samo, kako to mnogi nazivaju, nepotrebno znanje - opštu kulturu. S druge strane, Dana je bila zaposlena, imala je svoju garsonjeru i normalnu prošlost. Kad se prvi put propela na pr ste da bi me poljubila dok smo u redu ispred bioskopa čekali neku projekciju, suočio sam je sa svim tim. U nekoliko rečenica, ovako kako sam ovde opisao.
- Pst... - prošaputala je i nastavila da mi gricka donju usnu, od čega sam zaboravio i kako se zovem, a kamoli ko sam bio u lom prošlom životu, koji sam žclco da zaboravim. I baš u to vreme dok se Beograd izvlačio iz snega, a mi skijaške skafandere odlagali u podrum, počeo je moj novi život. Dana me je zavolcla...
Strahovao sam kako će rea govati njeni roditelji, prijatelji, kolege i komšije, ali, za divno čudo, prihvatili su me bez mnogo čudnih pogleda, ne zato što sam im se dopao takav kakav sam, iako je moj fizički izgled, po mom mišljenju, najdopadlji-viji deo mene, nego zbog Dane, a znali su da je nepokolebljiva i tvrdoglava kao malo ko. Moji su, s druge strane, bili oduševljeni time što dišem i hodam zemljom, pa su je prihvatili kao .što bi i dečka da sam im ga doveo, staricu ili devojćicu, svejedno. Jedino je Maja lamentirala pozivajući me da konačno prestanem da gradim te neprirodne veze smatrajući da će razlike među nama pre ili kasnije isplivati na površinu. I lađa sam se smejao.

Nastavak na sljedećoj strani...

Naša ocjena
Vaša ocjena?
[Ukupno 6 Prosjek: 1.5]



Leave a Reply